I nakon stotinu života, opet bih odabrala tebe!

Nikad nisam mislila da ću morati izabrati ljubav – i zapravo, nisam znala da ću ikada odabrati tebe. Ali jesam – danas, sutra, onoliko dugo koliko budem u mogućnosti buditi se s izlaskom sunca kako bi upila lepotu novog dana.

Ipak, s vremena na vreme, osećam kao da je izbor da te volim bio stvoren samo za mene. Gotovo kao da je moje srce preuzelo i odlučilo (puno pre no što je glava nešto shvatila) da si ti onaj pravi za mene.

Kako te ne bih odabrala? To nikada nije bila opcija.

Izabrala sam te, pre nego što sam zaista shvatila da te volim.

Život retko ispadne onako kako zamišljamo da će ispasti, a uvek završava tačno onako kako je suđeno. Ja ne mogu sediti ovde i tačno reći da znam što će se dogoditi sledeći mesec ili čak nakon godinu dana, ali znam da ću i dalje nastaviti te izabirati.

Ja ću te odabirati da budeš uz mene, jer ne postoji niko drugi s kim bih radije bila.

Čudno je kako ne mogu zamisliti da se svađamo oko nečega, ali još uvek govorim sebi kako je to moguće, da će jednog dana jedan od nas nehotice povrediti onog drugog. Ili ćemo postati toliko tvrdoglavi da ćemo zaboraviti snagu koju posedujemo kada stanemo jedan pored drugoga, kao dva igrača istog tima.

Međutim, čak u žaru svađe, znam da ću te i dalje izabirati, jer niko drugi se nikada nije ovako osećao, kao da je kod kuće.

Ima toliko toga još uvek nepoznatog i neotkrivenog, ali ja ću opet odabrati tebe.

Na taj način, ne samo da obećavam da ću te voleti zbog svega onog što mogu pročitati prstima kao da se služim Brailleovim pismom, već ću te voleti i zbog onih senovitih stvari koje tek moram videti.

 

…nastavak na sledećoj strani…